Reč samodoprinos u Begeču još uvek nešto znači. To je problematična reč u kojoj se može čuti socijalizam, a po našem mišljenju i više od toga. Više, iako na prvi pogled manje. Modernisti iz arhitekture bi se prepoznali lako, a u tome su već imali priliku da uživaju i sigurno će sebi prirediti još koju. Njihov kolega je rekao Manje je više. Ali u slučaju Begeča je reč o sasvim malom, minimalnom. I to ne programu, čak ni zahtevu. Nije u pitanju ni platforma, o kojoj Begečani ne moraju biti obavešteni. Reč je o cilju, i o jednom Idemo! Idemo organizovati zbor građana, haj’mo ako treba raspisati referendum! Pozvaćemo nadležne da nam se obrate i kažu šta su to nameračili, i kako misle to da izvedu.
U pitanju je vodovod ljudi koji su sami izgradili. Ne samo kroz samodoprinos, to sredstvo neposrednog učešća građana u samoupravi koje postoji i danas, već i sopstvenim rukama. Generacije ljudi dele to iskustvo, i oni danas postaju jedna. Jedna generacija, jedan događaj. Gradonačelnik je zatražio da se vodovod preda gradu. Pored svih zakonskih mogućnosti, on se odlučio na jednu od njih. Da je najbolja, trebalo bi i obrazložiti. Ali i tada bi trebalo pitati ljude i pred njima obrazlagati svoj predlog, a on se ni pozivu nije odazvao. Šalju se operativci koji bi nešto da isposluju, a rade pod pritiskom sa obe strane: s jedne strane Gradonačelnik i njegova, ne samo partijska, već i koaliciona družina, a sa druge ljudi, Begečani. I onda se obavezno priklone. Ali sreća je što se ovde ništa nije desilo nakon odustajanja takvih posrednika i glasnika, odnosno, njihovog prelaska na stranu jačeg. Vodovod je još u rukama građana Begeča, iako je procedura sprovođenja odluke već započela. Ispravite nas ako grešimo, ali u pitanju su detalji.
Tako i jeste: u pitanju je vodovod, u pitanju je detalj. Begečki vodovod je samo jedan detalj u mnogo široj slici lokalne samouprave i države u kojoj živimo. Države i grada, razume se. Grad je, evo od nedavno, odlučio da bude bez opština – na stranu sada svi njegovi odgovori na prigovore i primedbe jer o tome smo dosta govorili – a na primeru Begeča vidimo i kakav je sa mesnim zajednicama. U krajnjoj instanci sa ljudima koji u njemu žive i rade, odnosno koji ga čine i stvaraju. Grad protiv gradograditelja koji su imali priliku da nas uvere i šta znači moći napraviti jedan vodovod, 25 km cevovoda sa svim potrebnim elementima i priborom za njegovo postavljanje i održavanje, i šta znači moći njime upravljati. Od šezdesete ili šezdeset i neke su ljudi u tom poslu i imaju vodu koja je danas jeftinija nego u „prestoničkom“„ Gradu! Ako je gradonačelnik liberalan po pitanju tržišta, trebao bi biti i kada su ljudi u pitanju, i čuti njihove argumente, a pre svega mogući argument ljudi koji znaju šta je ekonomija: Begeč prodaje vodu po nižoj ceni od gradske, i to radi već decenijama unazad. Od ljudi smo čuli još zasluga ovog komunalnog preduzeća jedne Mesne zajednice, ali će vam oni o tome sigurno reći više i sadržajnije od nas. Ako je po tržišnoj pameti, novosadski vodovod bi trebalo da se preda u ruke uspešnijem, a to je begečki vodovod koji vodi nekolicina ljudi, uglavnom entuzijasta – ovih koji ga sada brane i kojima u pomoć priskaču svi koji dele njihov problem i obavezu. Ljudi plaćaju svoj vodovod – plaćaju usluge vodosnabdevanja na račun mesne zajednice koja ostvaruje čak i neki višak koji ulaže dalje u održavanje ili preusmerava sredstva za neke druge potrebe; čine to od kada su ga izgradili i učinili snošljivijim život na periferiji infrastrukturnog centra kakav je Grad sa njegovim preduzećima koja se još nisu protegla do nje. Danas, međutim, to nisu u mogućnosti jer je račun mesne zajednice ugašen. Opet nečijom odlukom, a u skladu sa procedurom, ugašen je račun mesne zajednice (gradske ga odavno nemaju) i ljudi sada troše svoj vodovod i sredstva koja su preostala jer ne žele da sakupljaju novac od vrata do vrata i na ruke. Ko će im sutra verovati da su nastavili da rade nešto važno i korisno za sve stanovnike sela, kako ga sami nazivaju? Naseljeno mesto, prigradsko naselje ili jednostavno selo, sve jedno je.
Begeč ne da vodovod, a ne da ni groblje. Nešto što je samodoprinosom građeno smatra se vlasništvom, kolektivnim, društvenim, ali vlasništvom i zato na toj reči insistiraju. Nema u njoj toliko preduzetničke ili domaćinske logike, koliko upravo kolektivnog prisvajanja nečega što se kolektivno i stvaralo. O slučaju su mediji pisali, ali ne puno i uglavnom je jedna ista vest prepisivana. Ništa od ovde napisanog u njima nije rečeno, a sama vest se izlizala vrlo brzo i na kraju je ostala samo Odluka gradonačelnika i, njoj kao podrška, jedna podmetačina koja je unela paniku među stanovnike. Javnosti je nabačeno da begečka voda nije ispravna za piće, i sada se flaširana voda koristi u javnim ustanovama u tom naselju. (Naravno ne i kulturnom centru u kome smo je iz česme slobodno konzumirali.)
Opstrukcija je manje-više uspela, a Odluka gradonačelnika je u procedurama. Nije strašno, možda možemo da se dogovorimo? Ali kako, ako nadležni – dakle odgovorni, a ne tek glasnici – odbijaju da dođu. Nisu se odazvali ni direktori komunalnih i javno-komunalnih preduzeća, nije se odazvao ni Gradonačelnik lično, iako su imali rezervisana mesta u prvom redu. Jer, kako smo čuli, ljudi nisu protiv Grada, niti su uopšte protiv priključenja begečkog vodovoda gradskom, ili novosadskom. Oni jednostavno žele da čuju o čemu se radi i kakve će to posledice imati po njih. Da čuju koliko će to da ih košta i zašto. Pokušali bi sigurno da pitaju za olakšavajuće okolnosti i zatraže neku vantržišnu razumljivost, jer ipak se radi o zajedničkom dobru – vodi – o nečemu što je društveno vlasništvo i što je zajedničkim snagama stvoreno i održavano – vodovodu. Ljudi žele da upravljaju i dalje, a ne samo da se sklone i plate koliko se od njih traži. Pa već odavno nemamo čime da plaćamo bilo šta, a o krizi izgleda samo vlast može da govori.
Postoji dosta razloga za pregovore i mogućnosti koje ljudi vide i predlažu. Udovoljavajući sebi, naravno! Ali za čije zadovoljstvo rade oni koji su na vlasti? Ne, oni naporno rade. U ime svih? U ime svih birača? Sumnjamo, jer, ako rade, zašto odbijaju pomoć? Građani Begeča ne samo da nisu protiv, već su, sigurni smo, spremni i da pomognu. Kao što su i za vreme bombardovanja izlazili u pomoć Gradu, ali o tome zaista ne znamo monogo u ovom trenutku, a bilo bi sigurno vredno pažnje saznati i saslušati, i o tome bi sigurno bilo reči i na Zboru građana koji su nadležni propustili.
Građani Begeča su zapravo upravljali sami. Zato i jesu građani, a ne tek i samo seljaci. Seljačke mase nažalost više nemamo, i na njih se narod ne može osloniti. Demokratije su na njima pobeđivale, ali su im do sada, isto tako nažalost, uskraćivale pravo na govor, iako su ga veoma dobro razumele. Govoriti ne znači birati, da ne bude zabune. Izbori i nisu neka misao, pošto se govorom saopštava mišljenje i ono sprovodi u delo koje je moguće. Samoinicijativa ljudi, njihov entuzijazam, preneo se na nas na sastanku Inicijative za lokalnu samoupravu kao dobro raspoloženje. Ironijom ove situacije oslabljen je cinizam vlasti i ona nam nakon upoznavanja sa ljudima okupljenim oko Mesne zajednice Begeč ne izgleda više stranom, ali ni poželjom. Vlast je po sebi problematična, a kada je još nekakva, pa onda i naša, i još u ovom trentuku, ko bi poželeo da u njoj bude kada je ona nešto što pisac i istraživač David van Rejbruk vidi kao „merdevine pune onih koji kunu i psuju.“ Ta idilična slika možda ne odgovara lancima zavisnosti i pokoravanjima koji se vuku partijskim strukturama u ovoj državi. Partijske formacije gaze sve oko sebe i u sebi, i tako gube svaku vezu sa političkom organizacijom ljudi. Tamo nema mišljenja ni slobode, a u pitanju je i dalje, ne zaboravimo, udruženje građana. Prema mnogim kategorizacijama partije su deo civilnog društva. Po službenoj i državnoj definiciji, partija se nalazi u civilnom društvu, zajedno sa crkvom. Ali službena definicija partije-države po definiciji ne postoji, tako da smo, što se nje tiče, prepušteni sopstvenim kategorizacijama. Prema tome, u pitanju je udruženje građana koje je samo organizovano kao partija. Ona ima svoju strukturu, instance odgovornosti i nadležosti, te pravila ponašanja, odnosno odlučivanja, pošto je to društvo ili udruženje koje je organizovano kao partija. To udruženje se organizuje u skladu sa zakonima države u kojoj se osniva i deluje, a njene aktivnosti su manje ili više prilagođene političkim programima kojima odgovaraju na zahteve postavljene pred društvo u celini i zato su strukturno i funkcionalno spremne da postanu država. To zvanično ne prolazi, jer službeni jezik adminstracije bi se automatski dezintegrisao i postao partijski, pa se zato on prepušta sociologiji i nauci o politici. Još uvek je tako, ali može li neko da zamisli postojeće partije kao organizacije koje odgovaraju svome pojmu? Mi mislimo da ni idealne partije uskoro neće postojati, a Naprednjaci takva organizacija nikada nisu ni bili. U pitanju je kriza države i pred nama je problem vlasti koja će se javlja i bez nje. Ništa manje naoružana, ništa manje moćna i opasna. Oligarhijska dominacija privrednim i političkim životom je tolika da svako partijski organizovano delovanje postaje ponašanje društva zaverenika koje izvan neposrednog kruga odlučivanja ni sa kim ne razgovara. Nema više ni govora ni razgovora, a oni su nam potrebniji nego u psihoanalizi. Sada se samo osluškuje, osmatra, prati i izbegava direktni susret sa čovekom, a zavereničke intrige se sprovode i šire kao glasine. Oglašivači, mediji i glasila su u toj službi, ako i sami već nisu nisu kreatori ovakvog političkog prostora. Tu su naravno i kapaciteti već pomenutih glasnika koji su odustali od baze i pregovora sa bližnjima, što ih je načinilo pukim medijumima, dok je famozni „bot“ samo elektronski oblik postojanja ovakvog političkog subjektiviteta. Možemo li uopšte govoriti o politici ljudi u ovakvim organizacijama?
Naši ljudi iz Begeča nisu zaverenici, iako su u odličnim međusobnim odnosima, i zato nismo imali priliku da čujemo ni jednu instrukciju u vezi sa tim šta bismo mi trebali da uradimo i kako da se ponašamo. Došli su na sastanak Inicijative, preneli nam svoj problem i podsetili nas da smo imali prilike da se upoznamo sa njihovim slučajem preko zvaničnih dokumenata koje su nam poslali. Naime mi smo tražili neke informacije od mesnih zajednica u Novom Sadu, i do njih smo morali doći putem žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja. U pitanju su bili godišnji zveštaji mesnih zajednica i zaključci zborova građana. Iz Begeča smo dobili tražene informacije i pre ličnog upoznavanja mogli pročitati zapisnike sa zborova građana koji su se održali i koje su sami inicirali povodom gradskog pritiska na mesnu zajednicu. Bilo je tu problema i sa smenom Predsednika saveta mesne zajednice, kao i mnogo toga drugog, a važnog i dovoljnog da se stekne uvid u to kako ljudi učestvuju u životu svoje lokalne zajednice i u njoj sami upravljaju odlučivanjem, a ne izborom i izborima, iako građani i biraju svoje predstavnike, odnosno članove Saveta mesne zajednice. Neposredni izbori su drugačiji od predstavničke izborne utakmice, kako s pravom nazivaju partijsko nadmetanje za izbore u parlament. Dokaz tome je što ne postoje izborne ujdurme kada izabrane treba smeniti. Zašto bi i postojale kada ne postoji ni cenzus niti bilo koji potreban broj birača za legitiman i uspešan izbor članova Saveta. Ali kada do toga dođe, kada se zahteva smena Saveta ili nekog njenog člana (a isti bi slučaj trebalo da bude i sa Predsednikom države, pošto je i on neposredno biran), onda se izbori raspisuju tek pošto se smeni taj koji verovatno nije u stanju ni da na izborima učestvuje, a kamo li da ima pravo da odlučuje o njihovom raspisivanju. Zborom građana je naime do skoro bilo moguće izglasati nepoverenje Savetu mesne zajednice, a sada to treba sačuvati barem u Statutima, jer je Zakonom o lokalnoj samoupravi ta mogućnost, nipošto simptomalno, zaboravljena. Tumačenje ovog „zaborava“ – nema te mogućnosti kao norme, jer je uređeno samo kako i kada Savet smenjuje viša i upravna instanca – može biti mesto ozbiljnog pravnog spora kojim će se ili gušiti ili oslobađati pravo građana, pa samim tim i njihova politika. Taj problem je još uvek pred nama, jer vidimo da se u praksi odavno odvija obesmišljavanje mesne samouprave, a sa promenama zakona sprovodi se i uskraćivanje prava ljudi na samoupravu. Prema tome, u pitanju je svesna odluka i politika ljudi koji vladaju, njihovih organizacija ma kakve one bile i šta god same mislile da jesu i treba da budu, da uskrate izborena prava i prisvoje zajednički građeno i stvarano na ovim prostorima. Privatizacija se sprovodi vlašću, a jedini legitimitet za to izvlači se iz činjenice da se to odvija kroz državu. Državna je dakle odluka da sada bude ovako, a ne onako, odnosno da bude ovo, a ne ono. Ljudi u njoj nisu pitani ni za šta, niti mogu biti pitani, pošto država ne misli i nije čovek, ma koliko se neko identifikovao sa njom. Njena uloga je toliko sumnjivija koliko se u njoj prepoznaje jedino utočište, a problem postaje još teži kada se ono doživi i kao poslednje.
Zoran Gajić, GKP
Foto: Sa Zbora građana u MZ « Begeč », prostorije Kulturnog centra Begeč, 5. septembar 2015, detalj (izvor: youtube)
